Dnevnik jedne brucošice: Svi vole Hrvatsku samo kad je neka utakmica

Zovem se Nera i ove sam godine prvi put došla u Zagreb, u potpuno novu i nepoznatu sredinu. Upisala sam novinarstvo jer mi jer obožavam pisati. Iz istog sam razloga odlučila voditi dnevnik u koji ću zapisati sve ono što ću proživjeti kao brucošica.

24. siječnja 2013.

Kako me samo živcira ovo svjetsko prvenstvo jer mi se poslje svake utakmice zgadi početna stranica na fejsu. Odjednom svi neke hrvatine, svi zafaljuju bogu, Gotovini i ostaloj kompaniji. Još ko vrhunac svega vidim statuse od par glupačica za koje znam kako ne znaju razliku između rukometne i nogometne utakmice, al su one nabile status ‘Hrvatska u <3’ samo zato jer će dobiti pet lajkova više nego što obično imaju, a obično im niko ne lajka ništa pa su zbog toga u depresiji.

Masu puta me cura iz srednje pila na chatu da joj komentiram ili lajkam novu profilnu sliku jer joj je glupo da stoji nako prazna. To često bude trenutak kad opet pokrenem čistku po fejsu i brišem sve ljude koji me živciraju.

Iskreno mi nerve još više dižu oni pametniji koji umisto hvalospjeva o reprezentaciji seru o onima koji viruju u Boga i vole Hrvatsku samo kad su utakmice. Uvela sam novo pravilo: Ne prijavljujem se na fejs sve dok ne prođe rukomet, jer ću inače dobit živčani slom.

Danas su mi iz bneta isključili internet, i već sam imala smišljen upozoravajući razgovor, jer mi je praksa postala svađat se s likovima iz službe za korisnike, al sva srića sitila sam se da nisam platila prošli misec jer sam te pare utrošila u neke ajmo reć potrebnije stvari. Eto ko naručeno, bar ću se nekolko dana odmorit od neta.

Ovo mi je bila dobra napomena da krenem rovati po stanu kako bi našla sve račune koji nisu plaćeni jer bi se uskoro moglo dogodit da živim bez struje. Kad sam sve zbrojila, malo mi je došlo slabo jer moram iskesati 900 kuna. Znala sam da je to tribo gazda uzet na sebe, tu brigu oko računa, a ja da njemu samo dam pare.

26. siječna 2013.

Sinoć mi je došla Jelena prvi put bez prilipka Žaca u stan i već sam zanala da nešto nije ok čim njega nema. Nisam ni napravila kavu a ona je već očepila kako misli da će puknit jer je dragi valjda malo počeo gušit, a zajedno su u maloj sobici u domu što nju sad lagano ubija.

Znam da nisam tribala, al moj jedini komentar na to je bio: ‘Zar stvarno? Od svih ljudi koje znaš ti mene našla da ti dilim savjete i da te tješim.’
Vidila sam joj suzu u oku i onda sam se smekšala pa sam stisla zube i počela pričat o tome kako bi trbali njih dvoje sist i lipo raspravit o problemu u kojem su se našli. Osjećala sam se u tom trenutku ko riba na suvom, jer je to prvi put da nekom dilim ljubavne savjete.

Dobro napokon sam nekom pomogla da izađe iz depresije, sad je red da se malo sebi posvetim. Odlučila sam se vidit s Krešom i reć mu kako znam za njegovu tajnu. Ne znam zašto al nisam se više mogla pravit da ne znam ništa o ničemu. Kad sam ga nazvala i on reko da je u blizini i da će doletit meni je proradio neki grč u želucu. Šta ću sad, skupit hrabrosti i oplest po svome, bar sam u tome dobra.

Oblio me znoj, i lipo mi sili i ja ko grom iz vedra neba reče: ‘Krešo jes ti peder?’. Ja mislim u tom trenu da mi je lice prominilo deset boja, a on pao na pod od smijanja. Sad meni ništa nije jasno, a on mi na to reko kako i vjerojatno i on to pomislio za sebe jer se toliko družimo a ništa nije pokušo prema meni. Pričali smo satima i sve mi je objasnio kako je onaj poziv bio zajebancija i da nema nikakvog dečka, štoviše kako je cilo vrime tražio način kako da se pokrene i pokuša nešto samnom.

Još jednom sam ispala samo taka glupača jer sam u glavi napravila stvorila sapunicu, a ništa nije onako kako sam mislila. Tada mi je reko da se odem spremiti i lipo obući jer me vodi na večer, to jest naš prvi dejt. Poletila sam prema sobi i nisam skidala osmjeh s lica. Eto srića pa svaki put pričam i šta tribam i šta ne tribam pa pokoji put ispane i dobro.