Pretraga

[Dnevnik brucoša] Danas nam je divan dan

A- A+

U utorak je bio najdepresivniji dan u godini. Tako bar kažu. Našem kolumnistu-blogeru, u utorak  bio običan dan. Nikako ne ‘divan dan’, ali nije bio depresivan. Čak je zaboravio na nešto što je drugima vrlo važno. Provjerite što!

Flickr; Randi Deuro

Izdvojeni članak

[Dnevnik Brucoša] Kako sam izgubio mliječne zube

Za utorak su pisali da je najdepresivniji dan u godini. To je vijest koja se reciklira svake godine na taj datum. Ljudi žive godinu dana, bude se, rade, obolijevaju od upala mjehura, podgrijavaju gotove lazanje, zaboravljaju djecu u vrtiću, grickaju nokte. 

Devetnaestog siječnja, novinari svugdje sjedaju za jutarnje kolegije, sve s notesima i mrljama od kave na košuljama i dogovaraju se što će danas biti vijesti.

Jedan valjda uvijek kaže:

– Danas je najdepresivniji dan u godini. Kao znanstveno. Prošli praznici, dugovi na karticama, loše vrijeme, ljudi debeli, propale novogodišnje odluke i to. Imali smo nešto o tome prošle godine i dobro je prošlo. I onda to objave.

Jedne godine je na taj dan bilo brutalni hladno. Bio je kao najhladniji dan u godini, pa je to bila vijest taj put. Valjda da odmore malo tu vijest da je najdepresivniji.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Teretana

Internet

Meni taj dan nije bio najdepresivniji. Mislim, nije ni da mi je bio nešto posebno veseo.

Na devetnaesti siječanj, soba mi je i dalje bila u kurcu. Na noćnom ormariću bile su tri polupopijene šalice kave i dvije zgužvane limenke pive. U jednoj kavi se malo uhvatila plijesan. Umjesto pepeljare, imao sam zdjelicu u kojoj sam gasio čikove. Nisam je baš ažurno praznio pa sam stalno palio filtere i gasio ih pivom ili kavom.

Probudio sam se oko 12:34 ujutro. Sjebao sam rolete pa ih više nisam mogao spustiti. Soba je bila puna sunca i mogao sam vidjeti svu prašinu u zraku. Malo sam se rastezao u krevetu i zapalio cigaretu, pa ustao da se popišam i skuham kavu.

Kad sam se vratio u krevet, bio sam skroz budan. Druga cigareta mi je uvijek bila bolja od prve. Stavio sam laptop na prsa. Htio sam malo na net, ali nije radio. Moje mreže uopće nije bilo na dostupnim mrežama. Malo sam kliktao refreš, ali nije upalilo.

Modem je bio na komodi u dnevnoj sobi. I na njemu je bila šalica kave. Resetirao sam ga i vratio se u sobu na laptop. Ni to nije upalilo. 

Probao sam tako još par puta. Gegao sam se u gaćama između dnevne i spavaće i bosim nogama šutao štanicle i smrdljive majice. Probao sam i probijati šifre od susjeda, ali nikome pasvord nije isti kao ime mreže. Pičke. 

Koji kurac su ljudi radili bez interneta, mislio sam si. Možda su prali suđe? 

Ne. Jebeš to.

Obukao se se na brzinu i izišao iz stana.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] O curama

Birtija

Bilo je sunčano i kvart je bio lijep. Na ulici su bili uglavnom penzići koji su se izgubljeno gegali u kaputima koje su kupili na bonove od poduzeća još u Jugoslaviji. 

Uvijek sam mislio da će Novi Zagreb za pedeset godina bit zaštićeno područje. Mislim, ružan je ko’ kurac, al’ je iskren. Nema laganja i sranja. Ravno u glavu. Betonski, pravilan, brutalno funkcionalan. Ko’ Ramonesi.

Sjeo sam u prvi birc i naručio kavu. Bilo je oko dva. U bircu je osim mene bio samo jedan lik, ogroman, popucalih kapilara i otečenih zglobova i pio pivo. Konobar je iza šanka krpom lovio muhu.

Sjeo sam u kut i otvorio laptop. Birc je imao mrežu pa sam brijo popit kavu i pročitat vijesti. Skužio sam da me lik gleda.

– Mali, e mali, obratio mi se. Imao je puno viši glas nego što sam očekivao. Podigao sam glavu.

– Kaj radiš na tom čudu? pitao je.

– Čitam novine, rekao sam odrješito. Nadao sam se da će to biti kraj. 

– Ma da, na tom telefonu? – pitao je i počeo se smijati svojoj fori. Zubi su mu bili rijetki i žuti. Pogledavao je konobara da vidi jel’ skužio foru. Lik ga namjerno nije gledao. Trajalo je to par sekundi, a onda je otpio guc pive i ponovno me pitao.

– A kaj mali, kaj si ti, neki študent? pitao je. 

– Mhm, odgovorio sam ne dižući pogled s laptopa, iako nisam ništa čitao.

– A kaj študiraš? nastavio je svejedno.

– Novinarstvo, odgovorio sam. Ne znam zašto.

– Ma da jebote. Eee, još si ti mali. Da si pravi novinar, naš kaj bi ti sad ispričal? Ja sam ti inspektor u muriji. Naš kakvih ti ja priča imam. 

– A jebiga, odgovorio sam. Htio sam se izvuć.

– Ee, da mali. Još si ti zelen vidim. Nemate vi klinci pojma, promumljao je, a onda je iskapio pivu i pokupio se.

– Kaj je ovaj lik fakat inspektor, pitao sam konobara kad smo ostali sami.

– Ma jok. Samo je u zatvoru bio, odgovorio je rezignirano.

GTA

Petnaest minuta poslije zvonio sam Ćelavom na interfon.

– Ko je? javio se iz zvučnika.

– Ja sam, poslala me tvoja stara po lubrikant, veli da je u ladici kraj kreveta, odgovorio sam. Pustio me unutra bez riječi.

Kad mi je otvorio vrata stana, bio je u gaćama i potkošulji.

– Daj se obuci, jebote pol četri je, srao sam mu odmah s vrata.

– Kaj radiš ti tu, znaš da učim, odgovorio je. Na faksu je u tijeku bila serija kolokvija pred ispitne rokove. Ja sam u prvoj turi položio samo jedan, pa sam si rekao da nema smisla da sad učim za kolokvije. Radije ću sve odjednom lijepo na ispitnim rokovima. Svi su sad bili u učenju, a ja nisam imao nikakvog posla.

– Ma kog ti lažeš. Daj ajmo GTA opalit, rekao sam. Znali smo kod njega GTA opalit. Jedan život ja, jedan život on.

– Ajde, ali samo sat vremena.

Sjeli smo u dnevnu. Ćelavi je namjestio plejku a ja sam mu srao kak mu je stara jebena na slikama. Igrali smo oko sat i pol. Ćelavom je vidno išlo na kurac što sam tamo.

– Daj e, oš ti otić doma nekad, pitao je kad mu je prekipjelo.

– Ko ja? pravio sam se blesav.

– Da, daj odi doma imam masu za učit,.

– Pa ko ti brani? Odi učit ja ću tu halat.

– Nemrem učit ak se ti tu igraš, odi doma, napizdio se.

– Ma kaj ću doma. Nemam net, neš mi smrdi u frižideru, neda mi se tamo sam bit, molio sam.

– Boli me kurac, odi čisti onda, rekao je. Nije ga se dalo uvjerit.

– Aj daj mi bar jedan život da odigram i ide.

Krenuo sam igrat, ali nisam krao aute ni kršio prometna pravila. Stao sam na svakom crvenom. Trajalo je pun kurac a Ćelavi je crvenio.

– Pa dobro koji je tebi kurac- izderao se na kraju -Jel tebi životna misija da mene zajebavaš? Jesi se ti rodio u toj pički materini, išo u školu, skupljao neuroze, rastao, samo da možeš doć u Zagreb i jednog dana mene jebat u glavu, vrištao je.

– Aha. Ko’ Majka Tereza, odgovorio sam mirno. To ga je zbunilo.

– Kak to misliš?

– Pa i ona je tek kasno otkrila životni poziv. Jesi ti kad vidio sliku mlade Majke Tereze da pomaže ekipi? Ne. Počela je pomagat s cca 85 godina..

– O čem pričaš ti? pitao je, a ja sam samo slegnuo ramenima.

– Daj gubi se! otpilio je kad je došao k sebi.

Divan dan

Kad sam stigao do stana već je bio mrak. Bacio sam ključeve na stolić i izvalio se na kauč. 

Nisam imao baš love, a u stanu nije bilo ništa za jest. Nisam imao ni gdje ići ni koga nazvati. Interneta još nije bilo. 

Zapalio sam cigaretu i otpuhao dim u strop. Zazvonio mi je mobitel. Stara. Razmišljao sam sekundu ipo dal da se javim, a onda odlučio da ionako nemam ništa pametnije za radit i pritisnuo zeleni telefon.

– Sretan rođendan sine! rekao je glas sa druge strane.

Prethodni nastavci

Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa

Dnevnik brucoša: Jel dobro on?

Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu

Dnevnik brucoša. Prvi izlazak

Dnevnik brucoša: Doma

Dnevnik brucoša: Tulum

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni

Dnevnik brucoša: O Curama

Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja

Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu

Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube

Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod

Dnevnik brucoša: Teretana

[Dnevnik brucoša] Danas nam je divan dan
Share via
Copy link
Powered by Social Snap