Pretraga

Dnevnik jedne brucošice: Starcima sam skratila život za 20 godina

Zovem se Nera i dolazim iz Širokog Brijega. Ove godine sam upisala novinarstvo u Zagrebu, što znači da sam se našla u novoj sredini te okružena novim ljudima. Zbog toga sam odlučila pisati dnevnik kako bih se uvijek mogla prisjetiti svega što mi se događalo na prvoj godini studija.

12. ožujka 2013.

Zahvaljujući svom posljednjem potezu, odlasku u Bukurešt ko s neba pa u rebra, starcima sam skratila život za nekih 20-ak godina. Kako sam im samo poslala poruku da me narednih 5 dana ne zovu jer ću bit u romingu, nakon čega sam ugasila mobitel da me svejedno ne tlače, oni su u tom periodu umirali od brige.

Čim sam sletila u Zagreb upalila sam mob i skontala da imam jedno 50, ne poruka, nego eseja u kojima se nalazi od zabrinutih upita do prijetnji kako će me zadaviti kad me se dočepaju. Al ja to sve radim za njihovo dobro, i njima su poruke skuplje ako sam ja u Rumunjskoj nego u Hrvatskoj, i kad im dođe račun za mobitele bit će mi zahvalni što nisu viši za nekolko stotina maraka. Nisam im se još javila, jer skupljam hrabrosti al i živaca da slušam prodiku od sat vrimena koja će vjerojatno završit odlukom da mi dolaze u posjetu kako bi me naučili pameti.

No nebitno, ni prvi ni zadnji put da im srece pristane raditi zbog mene, nego šta sam sve doživila u Bukureštu. Pod broj jedan mogu se hvalit da sam bila u Parizu, samo balkanskom :). Kad sam sletila na Otopeni Bukurešt uhvatila sam se za glavu i sila na kofer, jer nisam mogla virovat da sam u stvarno u nepoznatom ogromnom gradu sama samcata.

Uhvatim ja taksi i zgrozim se kad me vozačica upita di triba voziti, a ni ja sama ne znam. Na kraju sam se skompala s vozačicom Lenutom koja me je otrala do hostela di je mislila kako ima slobodnih soba. Hostel je bio blizu trga tako da sam bila zadovoljna. Uzela je moj broj i rekla mi se javit da navečer negdi izađemo i da ona ima par dana slobodno pa će me provest kroz grad. Nisam mislila da oće, kad ispalo da je Lenuta žena od rječi.

Obišla sam Palaču pravde, Palaču parlamenta i još neke druge zgradurine koje baš i nisam zapamtila, ali sam bila zadivljena njihovim izgledima. Iako sam mislila da ću potrošiti doboga para, na kraju je ispalo da sam imala i viška. Taksistica me upoznala sa svojom ekipom, a da budem iskrena sićam se samo jednog imena njenog momka Ionela.

Na kraju smo svi noćili kod mene u sobi, a kako sam gazdi bila simpatična il ga uopće nije bilo briga, nije mi pravio nikakve probleme. Svima je bilo zanimljivo kako sam tu došla sama. Što se tiče noćnog života, Bukurešt otkida, bar ovo di su mene vodili. Osim što zavijaju natapirane i napirlitane tete, di god dođeš svi su ljubazni i svi se jaaako vole grilt. Onda su me odveli u Coyote bar, koji sigurno nikad neću zaboravit. Glavno da je sve jeftino i da te taksisiti pokušavaju ogulit kad god stignu, no na sreću mi smo imali stručnjakinju Lenutu pa nismo imali problema.

Važnu stvar sam zaboravila, engleski skoro nisam ni pričala jer na kog god sam naletila skonto je šta pričam i na hrvatskom, jedino što im muška populacija nije bog zna šta, al svakako nisam zbog toga došla u Bukurešt, zapravo ne znam zašto sam došla, al opet nebitno.

Kraj putovanja brzo je došo, nisam napravila nikakav nered, bar koliko se sjećam, nije me niko silovo, ukro il ubio tako da sam u principu zadovoljna. Poplaćala sam račune u hostelu i imala sam osjećaj da je ovi 5 dana proletilo ko treptaj oka. Lenutu i ekipu sam naravno pozvala u Zagreb i rekla da mogu noćit kod mene svi, i ne bi se začudila da stvarno dođu. Sila sam u avion i laganini put kući.

13. ožujka 2013.

Probudila sam se, došla sebi i onda odlučila nazvat starce koji sigurno grizu nokte i plaču iz dana u dan. Uh, tribalo je to prigrmit pa sam stisla zube i nazvala. Čim su valjda vidili moj broj nisam ni rekla ‘halo’ oni su se u glas navili. ‘Vratit ćemo mi tebe vamo, zaključat te i nećeš vidit ni sunca ni miseca.’. I onda sto varijacija istih navoda. Uglavnom i stari i stara su došli do zaključka kako je najbolje da dođu u zg i da mi uživo održe lekciju (kako nepredvidivo pomislih) al sam bila ponizna i rekla kako jedva čekam da dođu.

Eto preživi ja i to. Zatim sam krenila zivkat Žaca, Jelenu, Tomija i sve druge koji nisu imali pojma di sam ni šta se sa mnom događa. Reakcija je svima bila da to samo ja mogu napravit. Onda sam se sitila da se danas Krešo vraća, pa moram skontat neku ispriku i iskupljenje na koje ni kamen ne bi osto ravnodušan.

E i da ‘Mrzitelji Nere’ mi nisu nešto porasli, pa ću se morat malo angažirat kako bi se fejsbukaši navukli u moju grupu. Dobro, realno nije me bilo pet dana, al imam par kandidata koje planiram ispitat kako bi saznala jesu li admini. Neću napravit nikakvu scenu, samo ću još ponudit pomoć da jadni ne objavljuju sve sami, pa bar da u photoshopu uredim par slikica pa da na to ne gube vrime.

Dnevnik jedne brucošice: Starcima sam skratila život za 20 godina
0 Shares
Share via
Copy link
Powered by Social Snap