Pretraga

Dnevnik jedne brucošice: Zamalo bez krova nad glavom

Doselila sam se iz Širokog Brijega u Zagreb, gdje sam upisala novinarstvo na FPZG-u. Budući da volim pisati te da ću jednog dana postati novinarka, odlučila sam zapisati sve što mi se događa kao brucošici. Moje ime je Nera, a ovo je moj dnevnik koji dijelim sa svima vama.

10. svibnja 2013.

U posljednje vrime radim sve nepromišljenjije stvari i mislim da je i veliki napredak što to napokon priznajem. Otkad sam došla u Zagreb život mi se doslovno okrenuo naglavačke. Umisto da to ispravim, ja samo tonem sve dublje. Kako sam uvik bez para, imam čak osjećaj da ih prije potrošim nego što ih uopće dobijem na ruke, došla sam na još jednu fiks ideju zbog koje sam zamalo ostala bez krova nad glavom.

Logično je da ko podstanar ipak prije nego što stavim oglas da tražim cimera ili cimericu o tome raspravim sa gazdom, al sam ja odlučila priskočiti taj korak. Lipo sam na njuškalo stavila oglas koji je ovako glasio: ‘Tražim cimera/icu koji je spreman dijeliti stan sa zabavnom i jako fleksibilnom studenticom. Tulumi, cigarete i ostale ovisnosti ne predstavljaju smetnju, a ako nije nužno ne moramo se pretjerano ni viđati.’ Uz to sam dodala cijenu, adresu i pet slika stana.

U roku od dva dana javilo mi se 20-ak ljudi, od čega sam više od pola odma u startu odbila. Mogla sam i mislit da će mi se nakačiti na vrat i pokoja budala kad stavim oglas s navedenim sadržajem. S nekim Antom sam čak i dogovorila termin kad da dođe pogledat stan i kad mi je neko pozvonio na vrata, ugledala sam gazdu.

Toliki sam pehist bila da je on odma prvi dan naletio na moj oglas i odlučio napraviti budalu od mene. Reko mi je da je svjesan kako sam mlada, nepromišljena i da mi je možda preskupo plaćati stan i režije sama. Onda je reko kako je razmišljo o tome da me izbaci iz stana zbog toga što sam mu to radila iza leđa, al je na kraju ipak došo na bolju ideju – sam mi je našo cimera.

15. svibnja 2013.

Koliko god se bojala koga mi je to našo gazda da živi samnom, bilo mi je drago jer će mi ipak koja kuna više ostati u džepu. Jučer mi se u stan uselio Luka iz Rijeke koji studira građevinu. Ima 25 godina i djeluje sasvim ok, al mi je odma prošlo kroz glavu kako će se on uklopiti u suživot samnom.

Na kraju je ispalo da je i sam vidio moj oglas pa se smijao kome je palo na pamet takvo što objaviti. Odma smo prvu večer sili, dogovorili se kako će šta funkcionirati i nije bilo nikakvih problema. Čim me upito kad ćemo napraviti party useljenja odma mi se svidio. Dogovorili smo se da on ide u spavaću sobu, a ja ću okupirati dnevnu. Čak smo se smijali kad je reko da sve zna kuhati i da to voli, pa je logično da će on provoditi više vrimena u kuhinji od mene.

U nekoliko sati mi je otkrio sve o sebi, a kad sam mu ja počela pričati o nekoliko posljednjih miseci svog života liku je pala vilica do poda. Potencijalan je problem što nema curu, al smo odma kroz smjeh rekli kako ćemo njegovat isključivo cimerski odnos.

Nemam problema s tim što živim s nepoznatim momkom, al obećo mi je čak i pomoć u učenju kako ne bi morala ponavljati godinu. Hah, živi bili pa vidili, al nikad ne znaš možda je čarobnjak pa mu uspije usaditi mi naviku za štrebanje.

Ajd opet je sve ispalo super, a mogla sam bit u situaciji da ja sad prigledavam oglase i tražim stan. Još jedna bitna stvar mi se dogodila, a to je da se Krešo lagano oporavlja i nije više u onoj depresivnoj fazi. Nisam sigurna, al mislim da smo čak opet par, jer je shvatio koliko su bile glupe naše odluke o prekidu. Danas je upozno Luku i odma su se skompali i skužili da imaju dosta toga zajedničkog.

Naučila sam opet nešto, doduše ponovo na vlastitim greškama, kako mi nije pametno ikad više išta raditi drugima iza leđa, jer svaki put se samo uvalim u veće sranje.