[Dnevnik brucoša] Zašto sam malo smeće

Veli autor dnevnika da je najviše vaših upita i komentara o dnevniku bilo o tome zašto je Bezimeni takvo smeće od lika. U novom, 27. nastavku nazire se bar mali dio odgovora na to pitanje. Naravno, kao i sve u dnevniku, ni ova ispovijest nije vidjela svjetlo dana bez psihoaktivnih supstanci. 

I znamo, tko do sada nije lajkao Facebook stranicu Dnevnik Brucoša ni neće, ali ako ima koja dobra duša da želi lajkat neka lajka, jedino je to svjetlo autorovoj mračnoj duši.

Flickr; Kevin Gessner

– Di si me to odveo u pičku materinu, rekao sam nadrkano. 

Ćelavi i ja hodali smo kroz Maksimir. Bio je mrak i nije se vidjelo ništa. Mobitelima smo osvjetljavali put, ali to nije bilo od neke koristi jer Ćelavi ima neku ciglu, a ja ne znam upaliti lampu na mobu.

– Daj se smiri, kmečiš od mosta, jebem te kmečavog, odgovorio je Ćelavi. 

To je bila istina. Ćelavi je odlučio da idemo na ‘tajnu promociju albuma’ od nekog njegovog frenda iz srednje u sred jebene šume. Pitao sam ga kakva je to kurčeva promocija albuma u rendom pripizdini, a on mi je rekao samo ‘skužit ćeš’. Sad smo hodali po tom usranom parku u kojem mladi roditelji vode djecu na nedjeljno roštiljanje, pa ih našamaraju kad guraju prste u pseća govna i trajno oštećuju. I dalje nisam kurca kužio. A i bilo me malo strah mraka, jebiga. 

– Evo, tu idemo, rekao je Ćelavi i skrenuo s puta prema grmlju.

– E jebem ti mater znaš, rekao sam i krenuo za njim.

Ekipa

Probijali smo se par minuta kroz šipražje. Zapletao sam se u korijenje, a grane su me grebale po licu. Ćelavi je gazio ispred mene i izgledao kao da zna šta radi.

– Jebem ti mater Indiana Jones, opsovao sam mu, ali mi nije odgovorio.

– Evo nas, rekao je i probio se na čistinu, a ja sam izašao za njim.

Izašli smo na malu livadicu. Svuda okolo bilo je crno drveće, ali je taj mali krug zbog mjesečine bio skroz svijetao. Trava je bila je visoka, a u sredini je u nepravilnom krugu sjedilo desetak ljudi. Jedan je imao gitaru i nešto nepovezano drkao po njoj. Krenuli smo prema njima.

Taj lik s gitarom je išao s Ćelavim u srednju i zajedno su valjda duvali iz škole. Kol’ko sam skužio, to je bio jedan od onih likova koje kao respektaš, ali nemaš šta priča’t s njima.Oni likovi koji su građeni k’o gimnastičari, a nikad nisu ništa vježbali. Kao dobri ste si, al’ najviše zbog tufte. Ne znaš nikada što razmišlja. Imaš osjećaj da je ono što je tebi u glavi njemu ne znači ništa. Da je njegova glava skroz prazna. Kao da kuži sve, ali nema nikakvo suosjećanje ni potrebu da se očituje o biločemu. Kao sjebani Buda ili tak ‘neki kurac, pa onda sjedite satima i duvate i šutite. 

Nakon srednje probao je upisat’ Filozofski, ali nije uspio, pa si je složio sobu na tavanu od staraca i tamo se snimao kako svira gitaru i pjeva na kazić. Veli Ćelavi da ga niko nije vidio par mjeseci, a onda ga je zvao na ovaj kurac.

Prišli smo krugu i sjeli se uz rub. Nitko nije reagirao na našu prisutnost. Svi su buljili u tog lika koji je svirao spore i jedva povezane tonove na gitari. Zapravo, gledali su kroz njega. Sjedili su na goloj travi s ispruženim nogama. Neki su bili dosta stariji od nas, a neki su bili k’o mi. Bilo je i par cura, koje nisu bile za otpis, ali su izgledale kao da ih boli kurac za sve. Jedna je prišla liku koji je svirao i zagrlila ga s leđa. 

– U kakvu si me to sektu doveo jebote, šapnuo sam Ćelavom. Nije mi baš bilo ugodno tamo.

– Daj šuti i opusti se, rekao mi je Ćelavi i otvorio Lević koji smo ponijeli.

– Opustit’ ću se kad krenu kolektivna samoubojstva, rekao sam i potegnuo iz boce.

Tripovi

Sjedili smo tamo i slušali to tandrkanje nekih deset minuta prije nego je lik završio. Kad je spustio gitaru troje ljudi je mlako zapljeskalo. Ostali ničime nisu dali do znanja da se išta dogodilo. Lik se zažvalio s ovom butrom koja ga je grlila, a onda pogledao u našem smjeru i kimnuo. Polako se ustao i došao do nas.

– Kaj veliš, rekao je Ćelavom tiho.

– Mmm …. da… jebeno…. Mucao je Ćelavi.

– Čekaj, imam nešto za vas, rekao je, a ova mala mu je dodala bijelu plastičnu vrećicu. Iz nje je izvadio dvije kazete u kutiji.

– Evo. Ima unutra još jedan poklon. Uživajte, rekao je i okrenuo se u slow motionu.

– Koji je ovo mrtvi kurac, rekao sam kad se malo odmakao.

Ćelavi nije odgovorio. Otvorio je svoju kutijicu. Unutra je uz kazetu bio mali komadić kartona zapakiran u plastici. Ćelavi ga je pažljivo izvadio i približio licu.

– Šta je to? pitao sam.

– Slika, rekao je Ćelavi, hipnotizirano buljeći u kartončić.

– Šta?

– Trip.

– Šta? pitao sam opet. Znao sam što je trip, al’ sam valjda htio potvrdu.

– LSD jebote, odgovorio je Ćelavi.

– A.

– Jesi probo kad? pitao je. 

– Ne, odgovorio sam, a on je samo nastavio buljiti u komadić kartona na svome kažiprstu.

Stavi ga u usta

– ‘Oćemo? pitao je Ćelavi.

Šutio sam. Iskreno, usro sam se. Mislim, sve ok, al’ bio sam 1/1 siguran da ću popušit’ šizofreniju ak’ to probam.

-A? ponovio je Ćelavi.

– Ajde pola, rekao sam. 

– Ajde.

Karton je bio dosta mali i nismo ga mogli raspoloviti rukama.

– Sori, imaš škarice? obratio se Ćelavi nekoj curi. 

Imala je. Zašto ne. Prepolovili smo kartončić. Sad je bio velik samo pola centimetra. Stavio sam ga na dlan i zabuljio se. 

– Šta sad? pitao sam. Srce mi je bolesno tuklo.

– Ne znam, odgovorio je Ćelavi iskreno.

– Pa jel’ se proguta to il’ šta? pitao sam.

– Ne znam, možda se liže.

– Šta ću lizat’ to jebote, veliko je pol centimetra, rekao sam zbunjeno.

– Onda progutaj.

– Neću. Daj pitaj nekog, rekao sam zbunjeno.

– Neću sram me, odgovorio je.

– A šta onda?

– Niš’, sam ga stavi u usta pa ćemo vidjet, rekao je.

– To i tvoja sta…. krenuo sam reći al’ me prekinuo.

– JOOOJ DAJ ODI VIŠE U KURAC.

Pogledali smo se i polako i oprezno stavili papiriće na jezik.

Djelovanje

Držali smo ih na jeziku po par sekundi, a onda pljunuli. Nismo znali hoće li to upaliti. Iskreno, ja nisam ni htio da upali. Želio sam svim srcem da bude ćorak. Da ne bude ništa. Da bude dosadno, pa da odemo doma. To mi se činilo kao najbolji mogući ishod večeri. Ćelavi nije ništa govorio, ali mislim da je i njemu bilo isto.

Oko nas se nije događalo ništa posebno. Ljudi su i dalje sjedili i gledali prema onom liku koji je svirao gitaru. Neki bi polako uzimali gutljaje pive iz limenke, neki su s posebnim guštom pušili cigaretu. Nitko nije razgovarao. 

Ćelavi i ja smo šutili i dodavali si dvolitru Levića. Mislim da je obojicu bilo strah. Barem prvih deset minuta. Ništa se nije događalo. 

– Meni nije ništa, rekao sam.

– Ni meni, odgovorio je.

– Ma nismo mi to uzeli kak’ spada, rekao sam i nadao se da će potvrditi.

– Ma da, rekao je.

Sjedili smo tamo još nekih pola sata. Ništa se nije događalo. Srce mi se skroz smirilo. Bio sam siguran da se ipak ništa neće dogoditi. Bilo mi je drago zbog toga. Zrak je bio težak i topao. Tandrkanje po gitari bilo je tiho i umirujuće. Nije bilo puno razgovora. Malo sam se uspavao. Zjevnuo sam.

Rukama sam prolazio kroz travu. Bila je vlažna i glatka. Godilo mi je to. Milovao sam je prstima. Mirisala je jako intenzivno. Prinosio sam prste licu i njušio ih. Htio sam uroniti lice u travu i nestati u njoj. Osjećao sam neku toplinu koja je iz želuca prolazila kroz cijelo tijelo. Cijeli svijet bio je nježna kolijevka koja me zibala. Sve je bilo dobro. Nešto nije bilo u redu.

Okrenuo sam se prema Ćelavom. Gledao je ravno u mene. Oči su mu bile crne točke. Osjećao sam kao da gleda kroz mene. Kao da vidi sve u meni. Lice mu je bilo nepomično. Kao da mi govori – Znam što misliš.

Gledao me čvrstim, sigurnim pogledom. Bilo je jasno da mi može čitati misli. Da mu ne mogu ništa sakriti. Da sve već zna. Da je sila pred kojom nema zidova.

Ispovijed

– Ti si crn, rekao mi je naposljetku.

– Znam, odgovorio sam. Razumio sam što je rekao. Nije bilo potrebe da se objašnjava.

– Ti si se usro, rekao nakon možda minutu. Ja sam samo spustio pogled kao sramotno priznanje.

– Zašto? 

– Zato što nisam dovoljno dobar, rekao sam. Znao sam da ne mogu lagati. Nisam imao nijednu inhibiciju. Osjećao sam se kao da razgovaram s bogom.

– Za što?

– Za sve, odgovorio sam.

– Ništa ne postoji, rekao je, a ja sam znao da govori istinu. 

-Znam.

– Ni ti ne postojiš, rekao je mirno i sigurno. Kao da govori najbanalniju stvar na svijetu.

– Znam.

– Sve je samo tvoja projekcija.

– Znam.

– Ti sve i svakoga moraš razoriti u prašinu jer se sam osjećaš kao prašina. Sve oko tebe mora biti smeće jer misliš da si sam smeće, rekao je.

– Znam.

– Ti nikad ne uživaš.

– Znam.

– Ti samo to zamišljaš, rekao je.

– Jel’ ti to recitiraš Gužvu u 16-ercu? pitao sam.

Ćelavi je šutio. I dalje me gledao ravno u oči, kamena lica.

I glasno prdnuo.

Prethodni nastavci

Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa

Dnevnik brucoša: Jel dobro on?

Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu

Dnevnik brucoša. Prvi izlazak

Dnevnik brucoša: Doma

Dnevnik brucoša: Tulum

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni

Dnevnik brucoša: O Curama

Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja

Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu

Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube

Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod

Dnevnik brucoša: Teretana

Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan

Dnevnik brucoša: Estrada i znoj

Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom

Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu

Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra

Dnevnik brucoša: Kako sam dobio psa

Dnevnik brucoša: Novi semestar

Dnevnik brucoša: Zbario sam neku butru na rođendanu od nekog lika

Dnevnik brucoša: Napaljene stare butre i generalno papčenje

Dnevnik brucoša: Sramota u Konzumu na Glavnom

Dnevnik brucoša: Napad panike u HŽ-u

Dnevnik brucoša: Cure, osipi i kompleksi