[Dnevnik brucoša] O curama

Dnevnik brucoša približava se jubilarnom desetom nastavku. Tko bi rekao da će toliko izdržati. U novom nastavku naš brucoš bavi se najvažnijom sporednom stvari na svijetu. Šalimo se, naravno. Bavi se curama. Najvažnijom stvari na svijetu!

Flickr

Sjedio sam na kauču i gledao CMC. Strgo mi se daljinski pa nisam mogao promijenit kanal. To je bilo prije tri dana. Prvo sam mi je išlo na živce, al sam brzo shvatio da je zapravo blagoslov. Slao sam im one poruke koje se vrte na dnu ekrana. Pisao sam kmečave ljubavne poruke profesoricama s faksa i potpisivao se s punim imenom i prezimenom od Ćelavog. Niko nije znao ali mene je zabavljalo.

Bilo je oko deset navečer kad me zvao Ćelavi.

– Di si Glava? pitao je.

– Evo tu sam ti sa starom u Ikei, šmrčemo koku u veceu, kakvu da ti posteljinu kupimo? odgovorio sam.

– Na medeke. Nego, jel imaš ti šta za pušit?

– To ti je i stara pitala. Zato smo u veceu.

– Ne ozbiljan sam, tu sam s dvije male pa sam mislio da doletimo. 

– Neam, rekao sam i spustio slušalicu.

Frendice

Nakon dvadeset minuta zvonio je na vrata. S njim su bile dvije cure s faksa. Stan mi je izgledao ko štenara. Tak je nekako i mirisao.

Bili su na nekom faks-cuganju negdje na kvartu na koje mene niko nije zvao jer na faksu šutim i frkćem na pitanja. Ćelavi je kuvao jednu te dvije. Uspio ju je odvojit, a tak da ju je zvao na tuftu. Jedini problem je bio što nije imao niš za pušit, pa je skontao da ću mu ja dat nešto. Ova je sa sobom zvala frendicu .To mu nije bilo u planu pa ih je obje dofuro k meni.

Frendicu sam znao, a ovu koju je Ćelavi bario ne. Znao sam ju jer je nemoguće ikada biti u istoj prostoriji s njom a da ju ne znaš. 

Frendica je jedna od onih iritantnih, iskompleksiranih butri koje afektirano i glasno pričaju. One cure čije su Facebook stranice pune osmjeha, ljeta, bolno isklišeizirane osobne poezije i ljubavnih pisama zgodnijim frendicama koje mrze i kojima zavide. Cure čiji su nutarnji životi klupko kompleksa, poricanja i auto-iluzija. Cure koje moraju slušati svoj glas da ne bi morale slušati svoje misli. Zato valjda i idu u školu za voditeljice. 

Ova od Ćelavog je bila basic, blago alternativna cura. Neodređeno krupna i bez lica. Sve što se o njoj zna i treba znat je rubrika attending na fejsu. 

Pogledi

Sjeli su se u dnevnu. Frendica je naravno sjela na pod. Donijeli su sa sobom bocu pelića.

Ćelavi je bio uzbuđen ko mali pas. Bacao je glupe fore i sam im se smijao. Ponašo se ko kreten.

Svako malo bi me pogledao kao da mi hoće reći – Ajde izvadi tuftu.

Ja sam ga gledao kao da mu hoću – Puši kurac seljačino. Šta mi dovodiš te štrace. Nemam tufte. Vodi si ih mami doma.

Butra od Ćelavog je gledala  kao da hoće reći – Hoću se samo napušit i ić doma gledat slike mršavih cura u vrećastim hlačama na tumblr-u. 

Frendica je rekla sve što je mislila. Glasno.

Razgovor je bio loš. Pelin je bio topao i gust pa ga je bilo teško piti. Ćelavi se stalno obraćao svojoj maloj, a ja sam mrzovoljno šutio, pa je Frendica bila u panici. Niko nije obraćao pažnju na nju pa se osjećala ranjeno i ugroženo. 

– A zašto ti mali tako šutiš? pitala me. Ranjena životinja je najopasnija.

Rekla je to mazno. Bilo joj je dosadno i bila je malo pijana. S onog razrednog cuganja je otišla samo da pred svima ode ranije. Da vide da ima bolju opciju. Sad je sjedila u mom smrdljivom stanu i ja sam joj očito bio zadnja šansa da dobije neku potvrdu da vrijedi. 

Ja sam se na faksu generalno ponašao ko malo umišljeno đubre. Svi su vjerojatno mislili da sam govance. Možda su i bili malo u pravu. Vjerojatno joj se nisam zapravo sviđao, ali ako bi se uspjela zbarit sa mnom, koji ‘mrzi sve’, to bi joj bila neka potvrda da je vrijedna pažnje. A i mogla bi na sljedećem razrednom cuganju kolutati očima i reć da se zbarila sa mnom. To bi isto nešto značilo njenim minionima.

– A ti bi da mi malo pričamo? odgovorio sam.

To vrijedi i kod cura. Možda manje al vrijedi. Ja sam recimo prezirao Frendicu. Ali je imala neki status. Generalno se mislilo da je zgodna. Ako ništa bila je u centru pažnje. Kad bi se recimo s njom bio, dio tog statusa bi ostalo na meni. Ne bi ko ostali jadnici lovio sporednu lanad nego bi bio lik koji je uhvatio majku srnu. 

A što ti voliš?

Nakon nekih pola sata dvosmislenog tepanja donijeli smo laptop i puštali muziku. Bio je očajnički pokušaj Ćelavog da animira svoju butricu jer je bilo očito da gubi borbu za pažnju s njenim mobitelom. 

Ćelavi je pustio novu Dubiozu jer je igrao na sigurno.

Njegova butrica je pustila Lutku od S.A.R.S.-a jer je basic do ibera.

Frendica je pustila Makedo od Rundeka. To dovoljno govori o njoj. Plesa je po sobi i uvijala kukovima. 

Ja sam se naslonio i pušio. Dok je plesala gledala me u oči smješkala se. Nisam odvraćao pogled. 

Butrica od Ćelavog je rekla da ju boli glava i da ide doma. Ćelavi se ustao da ju otprati. Opirala se, ali ga nije mogla otresti. Frendica je šutila. Ona nije imala namjeru ić nigdje.

Ostali smo sami.

– A zašto ti ne pustiš neku pjesmu? pitala je.

– Ne volim ti ja pjesme, odgovorio sam.

– A što ti voliš? rekla je i prišla mi.

Gledali smo se par sekundi. Nikom se ovo nije dalo. Ona je samo htjela da ima šta za ispričat sutra. Ja sam samo htio znat da mogu. Da smo išli zajedno u razred u srednjoj vjerojatno bi se otvoreno mrzili. Svejedno smo se počeli barit.

Granice

Mogao sam. Barili smo se na kauču. Bilo je dosta mlako. Tek tolko da to obavimo. Ja sam spuštao ruku prema njenim gaćicama, a ona ju je micala.Nije ona bila čedna. Samo se ja nisam kvalificirao na tu razinu. To je bilo za nekog starijeg ocvalog frjera s mlohavom kitom dovoljno jadnog da se petlja s balavicom. Nekog oko koga će ona radit drame i plakati frendicama. Ja sam se samo kvalificirao za mlako barenje i hihotanje na predavanju.To sam znao od početka.

Igrali smo tu dosadnu igru. Bilo je kasno i bio sam umoran. U jednom smo trenutku prestali. Nismo imali o čemu pričati. Ja sam šutio a ona je smišljala što da mi kaže. 

U jednom trenutku se ustala i pitala me jel imam neku majicu u kojoj može prespavat. To je bio završna točka te fantazije. Neće zapravo ništa, ali hoće se igrat te igrice di ona oblači neku moju majicu i prespavat pa ju je sutra ujutro kao sram. Vidjela je to na televiziji. Kroz glavu mi je prošla ta scena di se ujutro trijezan budim s njom.

– E, ja imam sutra posla. Mislim ne posla. Mama mi dolazi il neš. Sad će ti noćni.

– Fakat? To ćeš mi odigrat? pitala je bijesno

– Pa…. 

Za nekih deset minuta sjedili smo na autobusnoj stanici. Bilo je hladno za popizdit. Nismo pričali. Došao je bus, a ona se ukrcala bez riječi. Ostala mi je još jedna cigareta.

————————————————————————————————————————————————————-

Prethodni nastavci

Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa

Dnevnik brucoša: Jel dobro on?

Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu

Dnevnik brucoša. Prvi izlazak

Dnevnik brucoša: Doma

Dnevnik brucoša: Tulum

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni