Ispovijesti brucošice: Dajte više završite taj faks

Kada sam upisala medicinu, znala sam da me čeka ozbiljan zadatak. Realno, u srednjoj sam se mogla zajebavati koliko god sam htjela, a na kraju bih uvijek prošla s 5.0 Mislim dijelom zato što su me svi profesori fakat voljeli, a dijelom zato što sam stvarno natprosječno pametna i ne treba mi puno da pohvatam stvari. Ali faks – znala sam da će biti teže.

Znala sam da ako želim prolaziti s 5.0 na medicini da ću se ipak morati povremeno potruditi oko toga što radim. Znala sam da neću moći ne dolaziti na predavanja, kao što je bio slučaj u srednjoj, i znala sam da ću u vrijeme kolokvija fakat morati učiti. Ali nisam očekivala da će biti ovako teško. Sada nisam toliko sigurna da ću uspjeti izvući prosjek 5.0, mislim da ću morati pasti na ‘nečistih’ 4.8. Nije loše, ali nije savršeno. A savršeno je onako kako to ja radim.

Ono što mi fakat nije nikako jasno jest kako neki ljudi uspijevaju imati tako loše ocjene na faksu. Pa stari moj, jesi ti to htio, ili ne?! Čak i da nisi htio, kako si možeš dopustiti da prolaziš s ista manje od 5? Pa mene bi se moji odrekli da im dođem doma s takvim indeksom. Ma, kaj ja pričam, pa sama bih se sebe odrekla. Jednostavno, ne želim biti jadnica koja jedva prolazi na faksu.

I tako ja u mojoj prvoj krizi identiteta životno, skužim da sam na predavanjima s ljudima koji su barem godinu ili dvije stariji od mene. I onda shvatim da ja zaista, jesam i dalje bolja od svih. Realno, kako možeš doći na faks, na koji te niiitko ne tjera da ideš, i padati predmete?

Sad će se naći netko tko će reći da nije to tako lako – doslovno je. Sve što se od tebe traži jest da dobro riješiš kolokvije, ispite, seminare, i kaj sve već treba. Nitko te ne tjera da si sam peglaš i pereš robu, nitko te ne tjera da usisavaš ili, ne daj Bože, kuhaš. Mada, nećemo se lagati, ja i to volim. Kaj sad, nekad kad ulovim vremena fakat volim izgubiti sat-dva na dobar kolač. I onda pozvati curke i puknuti par storija, ipak #wifeymaterial.

Samo budi najbolji

Sve što trebaš na faksu jest biti uspješan. I onda se nađe netko tko ne samo da nije uspješan, nego je doslovno propalitet. Pa ja mislim da ne bih sama sa sobom živjeti da padnem neki ispit. Zamisli tu sramotu, doći pred profesora i NE znati odgovor na svako njegovo pitanje?! Doslovno dno dna.

Da ne govorim o tome da sam već skužila par ljudi za koje znam da su se prebacivali s drugih fakseva. Ta sramota, da moraš počinjati sve ispočetka, samo zato kaj si nesposoban… Pa ja bih radije studirala na dva faksa istovremeno, nego se prebacivala. Zna se da takvi ne doguraju daleko, a nekad ni nigdje. To nije život kakav si želim, a ni nekome drugome.

I onda se čudim što se nisam uspjela ‘povezati’ s takvim ljudima. Ma ni ne želim to. Kaj će mi netko tko će samo kukat po cijele dane o tome da mu je ‘teško’, kada doslovno nije. Ne sviđa ti se medicina? Pa zakaj onda zauzimaš mjesto nekome kome bi actually stalo do toga.

Jeben izbor

Ali opet, ako netko nije uspio upisati medicinu iz prve, je li medicina zapravo za njega? Želiš li da te jednog dana liječi netko kome su doslovno rekli da nije sposoban za to? Ja znam da ne. Ali ne brigajte ljudi, srećom dr. Tessa će vam uvijek uspjeti pomoći i ozdraviti vas.

Kad sam razmišljala o tome koji faks upisati, fakat sam se u par navrata razmišljala kaj želim, ali kad sam skužila da ću kao doktorica doslovno upravljati time tko živi, a tko umire… Znala sam da je to jedini izbor. I jeben je.

*Svaka sličnost sa stvarnim osobama nije slučajna.