Pretraga

Dnevnik jedne brucošice: Što dođe u moje ruke, završi neslavno

Nakon 18 godina napustila sam Široki Brijeg i došla živjeti u Zagreb. Tu sam upisala studij novinarstva, upoznala nove ljude te se našla u brojnim, meni do sad nepoznatim, situacijama. Moje ime je Nera i odlučila sam pisati dnevnik o svemu što me snašlo kao brucošici u novom gradu.

11. veljače 2013.

Već nekoliko dana nisam sva svoja i proganja petak kad sam napravila pogrešku života. Baš kad sam se donekle smirila i pomislila kako nije sad toliki bauk, neš ti ni prva ni zadnja koja je privarila momka, desilo se nešto što me je još više dotuklo. Nazvo me Žac da mi po stoti put istakne kako sam vjerojatno od kamena (jer je i njega pogodila moja nevjera) i da mi priopći kako Krešo dva dana ne spava od uzbuđenja jer mi sprema iznenađenje za Valentinovo.

Oblio me ladan znoj i onda sam se stvarno zapitala je li sa mnom sve ok? Kad pogledam bolje iza sebe imam podužu listu propalih veza ili uništenih prjateljstava i možda je stvarno problem u meni. Mislim je, u meni je, ali ne mogu dokučiti zašto radim te stvari. Ne mogu okrivit genetiku kad su mi starci dobre dušice, njihovi starci također blage naravi, a ja sam očito od svih pokupila ono najgore.

Na kraju sam opalila plakat, no u međuvremenu sam razbila mobitel jer me je Nikola zivko svaki dan po nekoliko puta i tad mi je puko film pa sam ga samo frknula od zid. Pristo je zvonit, a ja sam legla na pod i buljila u ugašenu televiziju. Tad je baš opalila plakat beba u susjednom stanu, a ja sam sva podbula od plača izletila do njihovih vrata, pozvonila i upitala: ‘Triba li vam pomoć oko umirivanja bebe, jer vidim da vam baš ne ide najbolje’.

Najcrnje od svega je bilo što mi je otvorila simpatična žena koja me još pozvala unutra pa ona meni kukala kako ne može izać na kraj sa sinom koji i da pada u postporođajnu depresiju, a ja njoj o svojim problemima. Zove se Jasna, ima 40 godina i u 15 minuta poznavanja smo jedna drugoj postale rame za plakanje. Iako je mali cvilio pored nas, nisam ga pretjerano doživljavala, i moram priznat uopće nije slatko dite.

13. veljače 2013.

Sažetak cilog mog života sročen u jednoj rečenici bi glasio: ‘Šta god dođe u moje ruke, završi neslavno!’. Naravno da je sam zapustila cilu priču oko faksa, i na one predmete što sam položila prvi kolokvij pojavila se nisam na drugima, a da ne govorim kako prijavila nisam nijedan. Znači faks – piši propalo, onaj planirani put u Italiju kod rodice – u startu propo (ujko povuko poziv zbog drage majke koja ga je nagovorila na to), a uspila sam uništit i vezu koja je imala potencijala postat ozbiljna.

Mislila sam da sam jača i da ću se othrvati ovoj tjeskobi i nelagodi pa da ću se normalno ponašat prema Kreši. Možda bi i uspila da nije tako drag i obziran prema meni, oduvik, al u posljednji par dana pogotovo.

Sinoć je došo do mene sav presretan jer uspio sredit od frenda vikendicu di bi ja i on tribali ić sutra, noćit i vratit se u petak. Čim je on reko da je to tribalo biti iznenađenje, al kako se bojo da ja ne isplaniram nešto drugo zato mi je reko, ja sam opet opalila plakat.

Nije me ni uspio upitat jesam dobro i šta se događa, u jednom sam mu dahu rekla šta sam napavila, kad, di i skim. Nije izustio ni rječ, samo se usto i otišo iz stana. Zvala sam ga na mobitel al je bio ugašen i ugašen je još uvik. Nagovorila sam Žaca da ode do njegova stana i vidi jel ok, al u stanu nikog nije bilo.

Sad ne plačem, jer suza više nema nego hodam okolo ko Baltazar i mislim šta dalje.