Pretraga

[Dnevnik brucoša] Kako sam dobio psa

A- A+

Dnevnik brucoša dočekao je svoj dvadeseti nastavak. ‘Ko bi se na početku dao kladiti da će naši junaci iz sebe iscijediti 20 epizoda. Ali evo, u dvadesetom nastavku naš glavni junak dobio je i psa! Istina, nije baš oduševljen s tim, ali eto. 

P.S.: Dnevnik brucoša je na Facebooku!

foto: srednja.hr

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Knjižnica na filozofskom

Sjedio sam s Ćelavim na boćama. Našli smo se na kvartu da odemo na cugu, al’ se meni nije dalo sjediti u birtiji. On si je u Dioni uzeo pivu, a ja neki sok.

– Kaj ćemo sad sok pit’? Oš’ da ti i tampone kupim? rugao mi se Ćelavi.

– Puši kurac, odgovorio sam mu.

Uglavnom, sjedili smo tamo i pili svoje piće. Bilo je zapravo brutalno dosadno. Cijeli tjedan je kiša srala oće past il neće, pa sve okolo bilo blatno i usrano. Svejedno je bilo dobro malo izaći.

-I? Jel’ dobra borovnica? pitao me Ćelavi cerekajući se.

– Fakat puši kurac, odgovorio sam.

– Gle ovo, rekao je Ćelavi i pljunuo. Pljuvačka je letjela pravocrtno i pogodila točno u metalni dio klupe metar i pol dalje.

– Jebeno! rekao sam.

Newfoundlander

Na livadi kod boća je trčkarao neki pas. Bio je zapravo više štene, al’ je valjda bio mješanac nekih velikih sorti pa je već i sad bio dosta velik. Zapravo, bio je prevelik za svoj mozak. Zatrčao bi se na jednu stranu livade pa ne bi znao zakočiti nego bi se sam strovalio preko prednjih nogu njuškom u blato. Imao je dugu žutu dlaku na koju su se nahvatale naslage blata.

Ćelavi se ustao i krenuo ga dozivati tapšući se po bedrima.

– Joj daj nemoj ga zvat jebote, kmečao sam. 

– Kaj je tebi danas? Kaj si se spapčio tak? pitao je Ćelavi više retorički i nastavio se ljeskati po bedrima kao kreten. Pas ga je skužio i izgledao kao da mu se u glavi vodi velika bitka dal’ će krenut il’ neće.

Iskreno, ja sam se malo bojao pasa. Mislim ne ono bojao bojao, al nije mi bilo ugodno kraj pasa. U mojoj slavonskoj vukojebini pse drže po dvorištima pa su divlji k’o kurac jer nisu navikli na ljude ni druge pse. Uđeš u neko dvorište i onda te iznenada neki ker zaskoči i laje k’o da ga se kolje. 

Kuća do mene doma je oduvijek bila sjebana pa se kroz moju osnovnu školu tamo izmjenilo par nekih čudnih obitelji. Kad sam imao osam godina tamo je živjela neka brutalno debela žena koja je imala nekog živčanog pekinezera. Taj je ker uvijek bio pušten i mogao se provući kroz ogradu na stazu kad god je htio. Stariji iz ulice su ga iz zajebancije zvali ‘Newfoundlander’, al’ ja nisam kužio zašto. Kasnije mi je bilo smješno kad sam saznao da su Newfoundladeri psi od osadeset kila.

Uglavnom, svaki jebeni dan bi se vraćao iz škole i znao sam da moram proći tih dvadeset metara pored te kuće do svoje kapije. Newfoundlander bi istrčao iz dvorišta i lajao i režao na mene k’o da će me rastrgati. Ja sam buljio u pukotine na stazi i hodao kao po staklu dok se ne bi dokopao svog dvorišta. 

To mi je možda i danas u top pet stresova u životu.

Božićni psi

Ker se naposlijetku ipak odlučio doći do Ćelavog. Zašpuro’ se kao manijak i nabio u njegove noge jer nije stigao zakočiti na vrijeme. Ćelavi se zaljuljao i skoro ljosnuo.

– A pičku materinu, opsovao je, al’ se brzo opet razveselio. Pas je skakao po njemu i šapama mu blatnjavio majicu. Pokupio je neki kamenčić s poda i bacio ga prema livadi, a pes se sjurio po njega.

– Šta si nam sad tog kera tu uvalio, srao sam mu. Nije to bio sad baš neki jako veliki pas. I iskreno, nije izgledao jako prijeteće, ali mi svejedno nije bilo ugodno bit u njegovoj blizini.

– Pa kaj, jebeni su pesi. A možda ima neku zgodnu vlasnicu tu u blizini, rekao je Ćelavi dok je po podu tražio još nešto da mu baci. Pes je imao neku narančastu ogrlicu koja je bila skrivena pod dugom i gustom dlakom. Izgledala mu je malo tijesna. 

Ta njihova igra je trajala nekih pola sata dok se Ćelavi nije umorio i ponovno sjeo na klupu. Pes mu je stalno donosio neke grane i stavljao pod noge i u krilo i cvilio dok ih Ćelavi ne bi šutnuo. Nikakvog vlasnika nije bilo, a već je padao mrak.

– Pa di mu je ta vlasnica, pitao sam.

– Pa znaš kaj, možda i nema, rekao je Ćelavi skroz mirno.

– Pa kak’, pa ima ogrlicu?

– Pa kužiš drugi mjesec je, rekao je.

– Šta to znači?

– Pa u drugom mjesecu je kvart uvijek pun pasa.

– Zašto?

– Pa kužiš, ljudi djeci daju pese za Božić. I onda ih tak’ imaju dva, tri mjeseca, pa pesi narastu i počnu radit sranja. Ljudi skuže da ih treba šetat’ i hranit’ i sranja. I da koštaju i to. A djecu ionak’ boli kurac, za dva mjeseca im više nisi psići koje gnjave nego se moraju brinut ‘za njih. I onda ih ekipa tak’ ostavi vani. Svake godine ih je par tak’ lutalica, ispričao je mirno, k’o da mi objašnjava najnormalniju stvar na svijetu.

– I šta bude onda s njima? pitao sam k’o djevojčica od osam godina.

– Kaj ja znam, pokupe ih auti, neko ih uzme, nemam pojma – rekao je Ćelavi i nastavio – Čuj, ja idem doma. Moram u teretanu za sat vremena.

– Ja ću ostat’ još zapalit cigaru rekao sam, a on se okrenuo i otišao.

Izdvojeni članak

[Dnevnik brucoša] Možda bi si trebo nać’ curu

Kupanje

Popušio sam još osam cigareta. Pas se i dalje igrao tu negdje okolo. Ogladnio sam i pao je mrak, a još nije bilo nikakvog vlasnika. 

– Ajde mali, idemo do mene, rekao sam psu, al me nije jeb’o ni pet posto.

– Ajde jebote dat’ ću ti neš’ da jedeš, pokušavao sam ga uvjeriti, al’ on me naravno nije razumio. 

Natezao sam se tako verbalno s njim još neko vrijeme, a onda sam ga namamio s neki češerom. Kad se približio primio sam ga u naručje kao bebu i krenuo doma. Nije se puno otimao.

Dok sam ga nosio dahtao mi je u lice i mogao sam osjetiti kako mu srce tuče ispod krzna. Smrdio je po mokrim psima što je valjda imalo smisla.

Doma sam ga ubacio u tuš kabinu i pokušao oprati, ali se stalno trzao i pokušavao pobjeći. Malo mi je grizao ruke, ali ne jako da me ozlijedi nego valjda da mi da do znanja da mu idem na kurac. Iz nekog razloga, nije me ga bilo strah. To sam radio dok ja, pas, kupaona i hodnik nismo bili skroz mokri. Smrdio je još gore. 

Opr’o sam neki taperver u kojem mi je stara spakirala grah i natočio mu malo mlijeka. Nije bio oduševljen s tim.

– Ne, jebote, pa to se mačkama daje, pomislio sam, pa sam ponovno isprao taperver i dao mu vode. To je htio.

Nazvao sam Ćelavog.

– E, kaj si me se već zaželio, zajebavo me.

– Ne. Oš’ psa?

– Kojeg psa?

– Pa onog s boća.

– Ne budalo.

– Tu je kod mene.

– Kak’ to misliš?

– Pa poveo sam ga doma.

– Pa zašto idiote.

– A ne znam.

– Koji si ti konj jebote. Pa pocrkat’ ćete i ti i on u tom čumezu.

– Pa zato te pitam o’š ga ti uzet.

– Koji si ti kreten, rekao je.

Pas me gledao s pozornošću dok sam pričao. Valjda jer se psi ne razumiju u telekomunikacije pa je mislio da pričam s njim. Možda je bio gladan.

Presvukao sam se i otišao uzet nešto za jesti.

Miška

Kad sam se vratio pas mi je skočio u naručje. Valjda je to ljudima toplo oko srca. Meni je bilo malo strašno na prvu. Stan je smrdio više nego inače.

Na kauču u dnevnoj bilo je govno.

– Pa u pičku materinu, šta ne kažeš – ljutio sam se – ‘ko zna kol’ko si vani, a ti mi se posereš nakon pet minuta u stanu.

Pokupio sam govno vece papirom. Nisam znao kak’ da očistim mrlju pa sam neki stari ručnik natopio s likvijem i omekšivačem i krenuo strugati. Računao sam da ću se tako riješiti i bakterija i smrada.

Kad sam završio mislio sam ga izvest u šetnju da mi se ne popiša preko noći. Nisam imao uzicu pa sam nešto izmuljo s nekim starim kaišem.

Pes me vani vukao kao da mi želi otrgnuti ruku. Ako sam gajio i malo nade da ću s njim navući malo Ibrica Jusić šmekerstva, više nisam. Uopće nismo izgledali kao neki skladan vlasnik-pas kombo.

Kod vrtića se neka žena zaustavila da ga podraga. On joj se umiljavao po rukama.

– Joj kako se zove slatkica, pitala je žena razdragano. Obratila mu se u ženskom rodu. Pogledao sam dolje i skužio da nema jaja. Fakat je bila cura.

– Ne znam još, rekao sam ženi koja me nije slušala. Samo se mazila s njom čučeći.

– Joj, miška mala, rekla je, pogledala me sramežljivo i odšetala.

– Miška, oš se ti više popišat? pitao sam ju kad smo ostali sami.

Prethodni nastavci

Dnevnik brucoša : Prvi tjedan faksa

Dnevnik brucoša: Jel dobro on?

Dnevnik brucoša: Prvi dejt u Zagrebu

Dnevnik brucoša. Prvi izlazak

Dnevnik brucoša: Doma

Dnevnik brucoša: Tulum

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi kolokvij

Dnevnik brucoša: Kakav mrtvi tjelesni

Dnevnik brucoša: O Curama

Dnevnik brucoša: Pokušaj predavanja

Dnevnik brucoša: Mama u Zagrebu

Dnevnik brucoša : Kako sam izgubio mliječne zube

Dnevnik brucoša: 3 nove godine i umalo sprovod

Dnevnik brucoša: Teretana

Dnevnik brucoša: Danas nam je divan dan

Dnevnik brucoša: Estrada i znoj

Dnevnik brucoša: Knjižnica na filozofskom

Dnevnik brucoša: Možda bi si trebo nać curu

Dnevnik brucoša: Nikad više legalna vutra

[Dnevnik brucoša] Kako sam dobio psa
Share via
Copy link
Powered by Social Snap